Kako sam jučer još napisala da želim više pomagati drugima, već mi se isti dan otkrila prilika, naime moj suprug, dušica od čovjeka, sudjeluje u jednom super važnom projektu di mora ić po selu i informirati ljude o novom načinu recikliranja smeća jerbo naš otok želi postati najeko destinacija u EU! Naravno da sam se odmah ponudila da ga pratim uz stopu i tako dobijem priliku nešto dobro učiniti, a i upoznat ekipu iz sela, u kojem sam sasvim nova. Prije polaska je isprobao tekst na meni pa sam tako i ja naučila šta točno treba ljudima objasnit.
Uputili smo se u prvu ulicu unatoč buri koja nam je ladila prstiće na nogama…. Išli smo od početka ulice, od prve lijepe velike kuće sa prekrasnim pogledom na marinu i more. Divila sam se pogledu dok je moj suprug nervozno zvonio na vrata i molio se da će mu uspijet što je planirao. Starija gospođa – ali ne prestara – nam je otvorila vrata njenog raskošnog doma, moja srećica se predstavila i počeo je sa svojim tekstom, ja sam odmah osjetila nekakvu neobjašnjivu nelagodu pa sam samo šutila i pratila konverzaciju.
Žena: – Ma ko ste vi?
Moj suprug: – Dolazimo iz ….. , moje ime je… tu sam da vam objasnim novi sistem recikliranja….
Žena ga prekine – ma odkud ste vi?
Moj suprug: Iz …..(veli mjesto di smo)
Žena: niste vi odavde! Otkud ste vi?
Moj suprug: Pa sad živimo već par mjeseci tu.
Žena: Pa ako živite tu, morate i pričati kao ljudi ovdje! (i to sve na tom meni na pola razumljivom dialektu)
Moj suprug: Pa dobro, budemo, dakle mogu li vam dovršiti, trebao bih uzeti vaše podatke….
Žena: Pa jel imate djecu?
Moj suprug: Nemamo, radimo na tome (Ne laži! Mislim si!)
Žena: Pa dobro otkud ste onda?
Moj suprug: Iz Zagreba..
Žena: A odkud inače, jer u Zagrebu ima svega!???
E tu mi je već bilo pun kurac svega i morala sam se umješat:
Ja: Moj muž se rodio u Zagrebu, ja sam čitav život provela u Njemačkoj, ako vas baš zanima.
Žena: Aha, tako znači, pa dobro kad vi mislite praviti djecu?
Ja: Bez teksta, okrenula glavu, došlo mi da joj kažem, šta se to tebe tiče, gusko bahata, nećeš mi ti govoriti da pravim djecu i kad da ih pravim!
Žena je skužila da je meni bilo muka i veli kako je – pazi ovo – profesorica Hrvatskog jezika u selu u školi – i kako su im potrebna djeca – da imaju šta raditi.
Mislim si, da imaš koga maltretirat, i da imam djete, neće ić kod tebe na nastavu, radije ću ga sama školovat doma, ili čekat da napokon odeš u penziju!
Moj suprug: Pa i moja supruga je profesorica!
Žena: A jelte, pa čega?
Ja: Njemačkog, ali ne radim s djecom, isključivo sa odraslima!
Ženturača je napokon odustala od zabadanja nosa u naš privatan život i postavila još par glupavih pitanja vezana uz recikliranje, mi smo krenuli dalje.. u tom trenutku sam rekla, kako mi je stvarno dosta pomaganja, da nisam znala da će me to čekat i da nemogu jednostavno vjerovati odkud joj pravo da nas probada i naređuje da pravimo djecu i da učimo dialekt i da ja ode kući!!!
Dušica me je nagovorila da ne odustajem, da nisu možda svi takvi i zašto to shvaćam toliko osobno. Da preozbiljno gledam na tu situaciju.
Shvaćam to osobno jer je pitanje uputila meni! Meni koju prvi put vidi u životu, meni koja sam trebala još po mogućnosti sa osmjehom odgovoriti na ta njena zadrta pitanja. Trebala sam joj u biti odgovoriti, da nemožemo imati djece, pa ćemo usvojiti jednog malog afrikanca i dofurat ga sim i šetat ga po selu, pa da vidim njen izraz lica.. ali nisam htjela to napraviti zbog moje srećice, koji se jako trudi da napravi posao kak spada…
Nisam otišla doma, nego smo hrabro koračali uličicama sela i hvala Bogu skupili još svakakvih lijepih iskustava sa ljudima koji imaju dušu… o tome drugi put..
Osobno blebetanje 